Poreklo imena

Što se samog imena Golupca tiče, za tvrđavu se vezuju izvesne zanimljive legende.

Naime, jednom je na dvoru živela prelepa princeza Golubana, koja je odbila ljubav turskog paše, pa je zbog toga bila prikovana na stenu Baba kaj da umre. Uz pašine povike: „Babo, pokaj se“, stena dobi ime Baba kaj, a grad po Golubani – Golubac. Grad je teškim lancem povezan sa stenom Baba kaj, tako da je u potpunosti kontrolisan i drumski i rečni saobraćaj kroz Đerdap.

Po drugoj legendi, stena je dobila ime po turskim rečima „babo“ (otac) i „kai“ (kamen).
Po trećoj legendi, vizantijska princeza Jerina (žena despota Đurđa) gajila je puno golubova na tvrđavi, pa otud ime Golubac. Po opet nekoj priči, same kule tvrđave podsećaju na golubove na litici. Zatim, podignuta je Šešir-kula da bi lakše poletali i sletali golubovi koji su nosili poštu, a onda su se na liticama nastanili i divlji golubovi...

Bilo kako bilo, i dan-danas je u osnovi imena grada – „golub“, i to ne samo na srpskom, već i u imenu grada na nemačkom, mađarskom, turskom i drugim jezicima. Zbog toga je golub simbol grada i nalazi se na grbu Opštine.

Rimsko blago

Postoji i mnoštvo priča i verovanja o davno izgubljenom rimskom blagu.

Jedna od njih datira čak iz I veka nove ere: ovuda je prošla rimska kočija u kojoj su bile figure dva ovna od čistog zlata, namenjeni nepoznatoj egipatskoj kraljici. Kočijama je put kojim su prolazili bio nepoznat i zastali su da se odmore u jednoj od pećina. Od tada im se gubi svaki trag – ostala je samo legenda. Kažu da bi svako ko uđe u tu pećinu, nestao zauvek.

Zlatan ovan u zlatnim kočijama

Figura rimskog ovna od čistog zlata basnoslovne vrednosti golica i posle dvadeset vekova pažnju stanovnika golubačkog i kučevačkog kraja gde je navodno nestala u prvom veku naše ere, a bila je namenjena nepoznatoj egipatskoj kraljici. U nestaloj zlatnoj kočiji nalazila su se izlivena od zlata dva ovna, kaže ovdašnja legenda. Rimskim kočijašima je planinski put kojim su išli bio nepoznat, zastali su da se odmore u jednoj od mnogobrojnih pećina kod Radenke i Brnjice. Od tog trenutka im se gubi svaki trag. U jednoj od tih pećina su,  kako kažu starosedeoci , ljudi misteriozno nestajali. Onaj ko bi ušao u pećinu da bi je istražio i proverio nije li u njoj zaista skriven zlatan ovan rimskih legionara nikad se više nije vratio svom staništu. Zlatna kočija je iz Rima stigla u Viminacijum (današnji Kostolac) a rimski car je planirao da uz pratnju malog broja vojnika preko Lepenskog vira nastavi put ka Egiptu gde je trebalo da bude poklonjen nekoj egipatskoj princezi.Niko još ne zna šta kriju ove pećine i ne samo one jer ovde ima dvadesetak mističnih pećinskih ulaza.Lovci koji su odlazili u lov videli su ulaz toliko veliki da i konj u njega može da uđe. Ali niko se još nije usudio da istraži unutrašnjost ove pećine, ko zna šta bi sve otkrio, a možda bi i legenda o sakrivenoj rimskoj kočiji konačno postala jasnija.

Čovek sa rogovima

Petar Andjelković priča da je jednom prilikom neka žena vozila zaprežna kola i držala vranca za uzde a zaova sedela do nje.Počela je naglo da se okreće jer kraj puta ugledala čoveka s rogovima i bradom. Uhvatio se za šarage zaprežnih kola i one su ga vukle sve dok se nije pojavilo prvo jače seosko osvetljenje. Kad je svetlost obasjala zapregu, čovek sa rogovima se otkačio od zaprege a konj umirio iako je galopirao skoro dva kilometra.

 Rusaljke

U Brnjici (kod Golupca) u četvrtak, i u Neresnici u nedelju posle Duhova, slave se takozvane Male rusaljke („Rusalje miš“).

Rusaljke označavaju praznik Duhova, ali i samu padavicu (padanje u zanos, trans) koja je, po dubokom verovanju svih seljaka ovog kraja, posledica useljenja duhova i vila koje na dan Duhova naiđu na žensku osobu i prouzrukuju njen pad, propraćen čudnim jaukanjem. Uz strašni vrisak i lelek, ženska osoba odjednom kao sveća padne na zemlju, biva potpuno besvesna, a organizam je ukočen, kao mrtav, jer ni najmanje ne reaguje čak ni na zabadanje igle ispod noktiju. Čim je rusaljka strašno jauknula i pala, odmah je uhvate za ruke i čvrsto drže da se za vreme napada ne bi gruvala i ubijala, jer je u stanju da čuda učini svojom iznenadnom fizičkom snagom koju je, pod uticajem duhova, dobila. Oči su joj zatvorene kao u mrtvaca, a ruke grčevito stegnute u pesnice. Ponekad i pljuje na prisutne. Narod viče: „A luvato rusalji!“ – što znači: „Uzeli su je duhovi! Uđoše duhovi u nju!“

Vile

Osim o rusaljkama, naročito u Homoljskom kraju, mnogo je i priča o šumskim vilama.

Postoje mesta koja se nazivaju Vilina kola. To su prostori u šumi gde su krugovi trave tamnije boje, pa se smatra da se tu vile noću okupljaju i igraju kolo. Ako ih iko primeti, ne sme da ih pogleda jer bi ga zadesila strašna bolest, čak i smrt.

Manastir Tumane

Mnogo je i legendi vezano za poreklo manastira Tumane.

Po jednoj od njih, Tumane je zadužbina Miloša Obilića. Selo Maleševo je bilo Milošev grad, a u selu Dvorištu – njegovi „dvori“. Pošto je manastir zidan uoči Kosovskog boja, kada je gradnja došla do prozora, knez Lazar je pozvao Miloša u boj, rekavši mu: „Tu mani, skupljaj svoje Stižane i dođi na Kosovo da branimo zemlju.“ To je jedna od priča o nastanku imena.

Po drugom predanju, Miloš je, u lovu, iz nehata smrtno ranio isposnika Zosima Sinajita, koji videvši da mu nema spasa, reče: „Tu mani, tu me pusti da umrem.“ U znak pokajanja, Miloš podiže zadužbinu baš na njegovom grobu i nazva je Tumane. Prilikom popravke manastira, pronađene su svetiteljeve mošti, baš na onom mestu gde se narod molio kao nad grobom svetog Zosima.

Dobra voda u Klenju

Golubački kraj prepun je i lekovitih izvora. Jedan od njih je Dobra voda, u ataru sela Klenje.

Ovde je podignuta jedna od prvih hrišćanskih crkava u ovoj oblasti, posvećena Svetoj Velikomučenici Nedelji. Ostaci građevine, na čijim je temeljima današnja crkva sagrađena, potiču iz 13. veka.

Legenda kaže da je crkva sagrađena na mestu Duboki potok, gde su rimski vojnici odsekli glavu devojci koja je odbila da se odrekne hrišćanstva. Izvor se oduvek smatrao lekovitim – meštani veruju da leči bolesti očiju i slabost organizma.

Zaviša Crni

Još jedan od junaka ovog kraja je i Zaviša Crni.

On je, sa armijom od 6.000 vojnika, branio Golubačku tvrđavu od najezde Turaka. Zaviša je uhvaćen i odran, bila mu je odrubljena glava, napunjena slamom, pa poslata sultanu. Sličnu sudbinu doživela su i tri njegova najbliža saradnika.

Smrt Zavišina imala je veliki odjek ne samo u okolini Golupca, već i u celoj Evropi, naročito u Poljskoj koja ga vekovima oplakuje.

top